5. Вера

U temelju tvoje svesti leži vera. Rečeno je: „Svakome po veri njegovoj”. Ali to nije ona vera o kojoj govorimo misleći na religiju ili na Boga (a to su, uzgred, različite stvari). To jest, kada govorimo o slepoj veri: navodno, moramo u nešto da verujemo kada nemamo znanje, a kada steknemo znanje, vera nam više nije potrebna. Ne, mi govorimo o veri kao takvoj, kao o verovanjima, podsvesnim postojanim ubeđenjima koja prethode svakom znanju. O veri koja određuje osnovne zakone naše stvarnosti. I ovde je važno osvestiti da svi mi, a da toga možda nismo ni svesni, u nešto verujemo.

Neko veruje u nauku, u to da je čovek razvijena životinja, neko veruje u religijske dogme, u „dekicu na oblaku koji svime upravlja”, neko veruje u moć magijskog uticaja… Ali većina ljudi, ne polažući sebi računa o tome, jednostavno veruje da je svet takav kakav jeste, onakav kakvim ga vidimo, osećamo, merimo, i da on postoji nezavisno od nas, od onoga što o njemu mislimo, što o njemu znamo – on jednostavno jeste. I kada nas više ne bude, on će i dalje biti isti takav, samo što nas u njemu neće biti. To se naziva „objektivnom stvarnošću”. Ali to nije onako kako zapravo jeste, to je samo takvo verovanje, duboko, nesvesno usvojeno u detinjstvu i navikom ukorenjeno ubeđenje; većina ljudi jednostavno veruje u tu „objektivnu stvarnost”, baš kao što neko veruje u „dekicu na oblaku”. Ali stvar je u tome,

da formula „svakome – po veri njegovoj” deluje u svakom slučaju: u šta veruješ, to i dobijaš. Svaka vera, kao i svaka istina, sama sebe potvrđuje činjenicama spoljašnje stvarnosti. Svaka.

Na osnovnom nivou naša stvarnost predstavlja, kako kažu fizičari, kvantnu supu, to jest „mešavinu” svih mogućih varijanti stvarnosti, i samo obrazac našeg opažanja, to kako gledamo na naš svet, kroz koju prizmu (verovanja i ubeđenja) ga doživljavamo, određuje tu konkretnu varijantu stvarnosti koju proživljavamo. Da, ove varijante imaju različite verovatnoće ostvarenja. Ali, kako nam govori kvantni koncept QBism (Kjubizam), „u tvojoj stvarnosti se sa najvećom verovatnoćom dešava ono u šta veruješ (siguran si) toliko da si spreman da staviš novac na to”. U tvojoj stvarnosti dešava se ono u šta veruješ, „svakome – po veri njegovoj”, a činjenice i znanja koja ih uređuju samo su posledice koje „izranjaju” iz kvantne supe materijalne stvarnosti po obrascu naše vere.

Drugim rečima, ti ćeš sve vreme nesvesno tražiti i nalaziti potvrde upravo onoga u šta veruješ. Pitanje je, opet, samo u tome da li tvoja vera, tvoja ubeđenja, čine Tebe srećnim? Možda si u početku svoja verovanja usvojio nesvesno – od mame i tate, od vaspitača i učitelja, od celog svog okruženja, ali sada možeš napraviti svestan izbor. Kritički osmisliti plodove koje

dobijaš od svojih trenutnih verovanja i ubeđenja i – sada već svesno – izabrati ono u šta ti se, zapravo, želi verovati. Izbor vere znači izbor stvarnosti i zakona po kojima ona funkcioniše.

Onaj ko bira da veruje u „objektivnu stvarnost” automatski potpada pod dejstvo zakona te stvarnosti: ograničenost resursa, neophodnost borbe za njih, zakoni konkurencije u kojima će iznad morala, etike, Ljubavi i pravde uvek biti preživljavanje. Preživljava najjači. Ali uvek će se naći neko još jači, i onaj ko ima manje moralno-etičkih ograničenja. Ali i on će na kraju izgubiti – od najjačeg protivnika – neizbežne smrti. U toj stvarnosti postoji samo jedna garancija – garancija gubitka, garancija smrti kao prirodnog ishoda. A dok postojano budeš išao ka tom unapred propisanom finalu, osuđen si da patiš, da se bojiš i da ne voliš. Ili da živiš na „lekovima protiv bolova”, pokušavajući da ma čime odvučeš Sebe od bola strahova i razočaranja – hranom, seksom, zabavom, sportom, veštačkim igrama, raznim kursevima, treninzima, drogama, alkoholom…

I to je „objektivno”. Jer u „objektivnoj stvarnosti” ima toliko spoljašnjih faktora, nezavisnih od tebe, da pametan čovek, ako veruje u „objektivnu materijalnu stvarnost koja postoji nezavisno od njega”, jednostavno mora da oseća strah i stalnu teskobu zbog nemogućnosti da ih sve kontroliše. U takvoj stvarnosti, po definiciji, vlada strah. Ali

čovek ne može da živi u večnom strahu, to se protivi njegovoj istinskoj prirodi. Zato i mora nečim da odvlači Sebe…

I mnogi od tog straha i patnji beže „Bogu”, bogu koji baš kao i „objektivna stvarnost” postoji odvojeno od tebe – nekakav „dekica na oblaku koji svime rukovodi”. Ali to je kao „loš policajac” i „dobar policajac”. „Isto to, samo iz profila”. Sada ćeš morati da Ga se bojiš. I da neprestano saznaješ šta On želi od tebe. I tu se pojavljuje mnoštvo religijskih egregora, entiteta koji žele da se nahrane energijom vere ljudi. Jer Vera je izvor života, Vera je kanal kroz koji se energija prenosi onome u šta veruješ. I veruješ li u boga, u nauku, ili u treći svetski rat, ili u predsednika koji će sve spasiti, u suštini nema značaja. Ti dobrovoljno predaješ svoju životnu energiju nečemu spolja.

To ne znači da Bog ne postoji. Bog postoji. Bog postoji kao Najviši Potencijal svega, svega postojećeg, svega što je ikada bilo, što jeste i što će biti, i istovremeno kao Njegov Izvor. I u svim vremenima bilo je ljudi koji su posvećivali Sebe služenju tom Najvišem Potencijalu čovečanstva i Života u celini, određujući taj Najviši Potencijal kao Bezuslovnu Ljubav, Večni Život koji je trijumfovao nad smrću, Viši Razum, Višu Premudrost, Višu Silu i Višu Volju, Viši Uzrok i Izvor svega, i najzad, Višu

Privlačnost u najopštijem smislu. Takve ljude koji su posvetili Sebe služenju tom Najvišem Potencijalu nazivali su svetima. I ti ljudi su uspostavljali svoj sopstveni vanvremenski i vanreligijski kontakt sa tim Najvišem Potencijalom, i svojim služenjem i verom obogaćivali sva ili neko konkretno od Njegovih svojstava: neko je razvijao Volju (stojeći 40 godina u molitvi na stubu ili na kamenu), neko – Silu vladanja materijom posredstvom vere („I ako vera tvoja bude kao zrno gorušičino, reći ćeš ovoj gori da pređe, i preći će po reči tvojoj”), neko je sticao Premudrost, jačajući Razum i uzdižući ga u Duh, u Duh kao Viši oblik svesti. Neko je disciplinovao um. Neko je negovao Slobodu od strahova i ograničenja tela, telesnih zavisnosti. Neko je usavršavao Telo. Neko je širio spektar Duše. Neko je osnaživao Energiju. Neko je sticao Ljubav.

Da, to je takođe vera. Ali ta vera, posvećena Celini, Jednom i nedeljivom Postojećem, koja je u svim vremenima uspostavljala svoj sopstveni Živi Kontakt sa Živim Vanvremenskim Bogom, ulažući svoja dostignuća u Jedinstvenu Riznicu Duha, ta vera, Živa vera, stvorila je naš zajednički Najviši Potencijal, kome će jednog dana pristup dobiti svako ko to želi – i to više ne po sopstvenim zaslugama, već po Višoj Milosti, satkanoj od nesebičnog Zbirnog Podviga ovih svetih ljudi, koja se kroz svu istoriju čovečanstva uobličila u Obraz Jednog Boga i Njegove Ljubavi prema nama, Njegove Milosti kao Našeg Jedinog Oca-Majke prema Svojoj deci.

I ta vera, snagom svoje sveopštosti, stvara kolektivnu stvarnost Najvišeg Potencijala, kolektivnu stvarnost Raja.

Svaki od ovih ljudi koristio je svoje nemoći, svoju ograničenost kao polaznu tačku i uvećavao silu vere i silu želje (a želje su veoma važne, kao što ćemo videti iz sledećeg poglavlja), ne okrećući se od sopstvene slabosti i strahova i ne pokušavajući da se zaboravi u „lekovima protiv bolova”, kao drugi ljudi, već otvoreno gledajući njima u oči i svakodnevno čineći podvig izlaska van tih granica, posvećujući rezultate tog podviga ne lično sebi, već celom Čovečanstvu, Njegovom Najvišem Potencijalu, Onome što nazivamo Jednim Bogom, Jednim Ocem-Majkom, Jednim Duhom, bivajući svestan da će svi ovi viši kvaliteti dostići svoju kritičnu masu ne sada, ne ovog sekunda, već u budućnosti („veku koji dolazi”), u nekoj kvalitativno Novoj Svesti, Koja će jednog dana spoznati Sebe kao Uzrok svega. U Svesti Tvorca.

I evo, ta budućnost je nastupila. Jednog dana – to je Sada.

Pitaćeš: a zašto se ne može jednostavno verovati u sebe? Može. Ali uporedi: veru u sebe kao u zasebno uzeće biće i veru u Sebe kao u jedinstveno ispoljavanje Jednog Boga, Jednog Života, koji je ovaplotio Svoj Najviši Potencijal i nastavlja da Ga širi u svakom trenutku svim Svojim jedinstvenim

ispoljavanjima, od kojih svako dete Boga, svaki tvorac svoje stvarnosti, nastavlja svakotrenutno da razvija talente, darove dobijene od Jednog Duha-Oca-Majke, i dajući svoj svakodnevni doprinos uvećanju tog Najvišeg Potencijala, zauzvrat primajući za sebe Obnovljenu Verziju Jednog Najvišeg Potencijala, iznedrenog od sve dece i delića Jednog Tela u svakom trenutku Jednog Sada.

Složi se, vera u sebe kao u zasebnog nosioca svesti, ograničenog svojim iskustvom, i vera u Sebe kao u jedinstveno ispoljavanje Jednog Boga, Koji upija u Sebe Jedinstveni Najviši Potencijal Jedne Vanvremenske Svesti, iznedrene celim Čovečanstvom, – to su različite stvari.

Kako onda poverovati u Sebe, u Sebe kao u tvorca svoje stvarnosti, Sebe neodvojenog od Celine, već kao u boga i voljeno dete, jedinstveno ispoljavanje Jednog Boga u tvojoj jedinstvenoj ljudskoj formi?

Jer Vera je veoma tesno povezana sa željama. Mi verujemo u ono u šta želimo da verujemo. I obrnuto: naše želje su određene našim verovanjima. Hajde da istražimo životvornu silu tvojih želja.