7. Осећања

Са тачке гледишта свакодневне свести, чини нам се да наша осећања (осети, емоције и душевна преживљавања) зависе од спољашњих околности: из опасности се рађа страх, из грубе речи – увређеност, из почињене грешке – кривица, из сусрета са вољеним – Љубав, из «лошег понашања» деце – иритација итд.

Али са тачке гледишта Свести Творца, све је супротно – у нашој свести већ постоје подсвесни (несвесни, аутоматски покретани) програми за покретање ових или оних осећања, емоција. Можемо их назвати шаблонима осећања. И управо шаблони осећања рађају из «квантне супе» (привлаче у нашу стварност) одговарајуће околности: страх рађа опасности и претње, увређеност – увредиоца, кривица – грешке, стид – доказе твоје ништавности, гневљивост ће наћи на кога да се гневи, мржња ће наћи себи непријатеља итд.

Осећања су примарна, а спољашње околности секундарне. Промени своја осећања, и Ти ћеш променити своју стварност.

Овај механизам је веома тесно повезан и са механизмом оваплоћења наших веровања и са физиком жеља. Једна веровања рађају једне шаблоне осећања, друга веровања – друге. Као што смо већ рекли, Вера у

објективну, независно од нас постојећу, стварност скопчана је са проживљавањем мноштва страхова: страх од смрти, страх од живота, страх од осуде, страх од грешке, страх од конфликта, страх да се остане без новца, страх од болести, страх од физичког и емоционалног бола, страх за сутрашњи дан, страх од промена, страх за децу, за њихову будућност, страх од нових почетака, страх од страха…

Као резултат тога, све наше жеље се концентришу око жеље да осигурамо Себе и своје ближње, да се заштитимо од свакојаких страхова и претњи, што је у условима «објективне стварности», по дефиницији, немогуће. И што више покушавамо да се заштитимо (да зарадимо више новца, добијемо више контроле, власти над другим људима итд.), то више повода за бриге имамо, а размера претњи, напротив, расте. «Што више полетиш – то је болнији пад».

Вера пак у то да ми сами, својом свешћу, стварамо своју стварност, одушевљава нас, отвара нам широке могућности за надахнуће и стваралаштво, интересовање за себе, активирајући жар трагања и истраживања Узрока у себи, самоспознаје, даје нам могућност да научимо да укључујемо управо она осећања која желимо да доживљавамо, померајући фокус пажње нашег ума са «спољашњег» мишљења, анализе спољашњих догађаја, ка посматрању унутрашњих стања и саморефлексији. Вера у то да смо ми творци у сваком погледу, подстиче нас да учимо да владамо собом, постепено слабећи (а затим и потпуно искључујући) програме реаговања на спољашње

надражаје, и напротив, стичући вештине свесног састварања свог стања – живом речју Истине, у молитви, медитацији, дисциплини ума, свесном посматрању и преображају својих осећања, све до проживљавања Безусловне Љубави и свих Њених нијанси: од суптилног душевног трепета до Божанске Благодати и Јединства са свим што постоји.

Свест Творца даје нам такву слободу стваралачког самоизражавања и отвара нам такве перспективе Вишег Уживања кроз свесно управљање својим стањем, да нас наше жеље «утркујући се» подстичу да се бавимо само тиме: све дубље и шире отварати своје стваралачке могућности, своје таленте, спознавати себе, усвајати све новије и новије алате свесног стварања и ширити арсенал инструмената рада са свешћу, гранајући се у цело дрво Технологија Свести, у суштини Дрво Живота, чији најслађи плод постаје Технологија Љубави. Зашто Технологија? Зато што сада можемо покретати, састварати Љубав свесно, управљајући својом свешћу. Постоје кључни кораци чијим чињењем добијамо загарантован резултат. Шта је то, ако не технологија?

Да, та технологија, Технологија Љубави, захтева од нас да најпре савладамо мноштво суштински нових вештина за нас, «фине моторике свести Творца» – да дисциплинујемо свој ум, померајући фокус пажње на осећања, да научимо да управљамо својим енергетским

стањем, заустављајући цурења и повећавајући прилив животне енергије, да одржавамо хигијену свести, свесно бирамо веру у савршенство свега што се догађа, изнова и изнова враћајући себи Одговорност Творца у свим ситуацијама и свим околностима, да остваримо стабилан унутрашњи дијалог са Вишим, ванвременим аспектима свог Ја (Надсвешћу, Јединственом Душом, Јединственим Духом, Богом Оцем-Мајком, Христовом Свешћу, боговима-прецима и боговима-учитељима, са својим Вишим Ја), да тражимо и налазимо Узрок свега што се догађа само у себи, свакодневно развијамо своје таленте водећи се компасом уживања, а не обавеза – укратко, да научимо да живимо по Радости, а не из страха и осећаја дуга («и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим») и много, много других важних и по својој унутрашњој снази и ефикасности моћних, али по унутрашњем осећају веома лаких – једном речју, сјајних и дивних – вештина свести – зато ће све то потрајати неко време, па немој бити према Себи превише строг и захтеван на овом путу, јер на крају све то бива оправдано приступом Вишим стварностима и Вишем Уживању, својственом нашој богочовечанској природи – Апсолутној Безусловној Вечној Љубави.

А оно што је најважније у овој Технологији, Технологији Љубави, јесте то да ми можемо створити Љубав, заправо Живи Рај, усред сваког пакла, и узнети сваки бол, патње и преживљавања у њихов највиши потенцијал – нове и нове

стране наших талената и нијанси безграничне Дуге Божанске Љубави.

Тако могу само богови. И ми ћемо са Тобом томе научити, Мој љубљени пријатељу.

То је у твојој природи. Само је потребно то снажно пожелети и затражити. Затражи свој пут. Испољи своју Божанску вољу за стицање слободе Духа, откривање Унутрашње истине и овладавање вештинама Апсолутне Безусловне Вечне Љубави!

Дакле, осећања су примарна, а спољашње околности – секундарне, спољашњи ток догађаја је само сценографија у којој се одвијају шаблони осећања на које смо навикли. У погледу пређашњег спектра осећања (гнев, увређеност, кривица, страх, стид итд.), ови шаблони осећања се често називају емоционалним набојима. Ови унутрашњи емоционални набоји формирају се код човека веома рано, у детињству и адолесценцији – као резултат преживљених емоционалних траума, и у каснијем животу се циклично репродукују, изнова и изнова изазивајући у нама исте емоције, али, можда, са новим људима и у новим животним околностима. Сценографија се мења, суштина преживљавања остаје иста – све док човек не почне да тражи и признаје узрок свега што се догађа у себи и само у себи – док се не посвети

саморефлексији, самоспознаји, док не открије те «набоје» и «не неутралише» их.

И како се каже у оном вицу, «за психотерапију ће бити потребно пет година». Али са Богом, са Архитектом наше свести, овај пут, пут исцељења, траје свега неколико минута, чак тренутака. Управо за то исцељење, преображај, трансформацију наше свести нама је и потребан Бог. Не зато да бисмо се стално бавили негативним последицама, већ да бисмо уклонили сам узрок. На то, пре свега, и треба да буде усмерена наша молитва:

«Господе, Оче наш, научи нас да у свему и увек, у свим животним околностима, тражимо узрок у себи и само у себи – а када га нађемо, да га исправимо», –

саветује нам архимандрит Свето-Тројичке Сергијево-Радоњешке Лавре, отац Кирило (Павлов), савремени светитељ и чудотворац. И смисао овог «исправљања» није у томе да преправимо себе, већ у томе да, прихвативши Узрок у себи, прихвативши Одговорност Творца за своја створења, овладамо собом, вратимо власт себи и више је никада не предајемо својом вером спољашњим објектима, спољашњим узроцима, спољашњој сценографији, било да су то људи или «објективне околности».

Добра вест – и надахњујући део овог унутрашњег рада – састоји се у томе што на крају ми

откривамо да је читаво наше искуство савршено, и да су чак и те примарне «дечје емоционалне трауме», или, како кажу психолози, «коренске епизоде», у којима су се формирали ови или они емоционални набоји, тамо биле постављене по нашој жељи, биле «испланиране» од нас унапред, од наших виших аспеката, наше Божанске суштине, као искуство душе, неопходно у њеном стасавању и стицању мудрости. Сва та «недовољна вољеност у детињству», о којој често говоре психолози, била је мајсторски изрежирана, да бисмо, прошавши кроз одређени број понављања негативног искуства, не нашавши никаква спољашња решења, погледали унутра и научили да стварамо Љубав, да Је састварамо сами, а не да трчимо са пруженом руком, просећи љубав од других једнако сиромашних као што смо и ми – родитеља, партнера, супружника, пријатеља…

Управо из искуства нашег чулног проживљавања немоћи, страхова, кривице, одвојености, страдања и борбе – из искуства нашег духовног сиромаштва, стида због сопственог несавршенства, поробљености свакојаким пороцима и зависностима – рађају се жеље за јачањем духа: жеље за стицањем Више Силе, Више Слободе, Више Воље, Више Разумности, Више Неустрашивости, Вишег Уживања, Јединства, Целовитости, Склада и Љубави – свих оних особина које приписујемо Богу као Најузвишенијем Потенцијалу нашег развоја. И како сада знамо, све жеље су већ испуњене, било је потребно само да се те жеље у нама роде и ојачају. Зато

хвала за то свим нашим дечјим траумама и свим тешкоћама са којима смо се суочавали на животном путу. И управо је наше снажно осећајно искуство, посебно негативно, послужило јачању тих жеља. Зато хвала и свим нашим «негативним» осећањима која су нас натерала да се окренемо ка унутра, да тражимо и нађемо (тачније, својом вером створимо) Узрок у себи. Творца у себи. Бога у Себи.

«Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско», – говори Христос у Беседи на гори.

Сиромаштво духа, када га постанемо свесни, рађа у нама одговарајуће жеље, жеље «по супротности». Са друге стране, жеље су већ испуњене. Преостало је да затражимо резултат и прихватимо га у потпуности, прихватимо свој Најузвишенији Потенцијал, назвавши Га по имену. И ту прелазимо на врхунац наше свести, на наш «кров». Који, узгред буди речено, без такве темељне припреме у погледу свесног избора своје вере, признавања и усклађивања својих жеља и преписивања шаблона осећања, укратко, без признавања чињенице да свако од нас (својом свешћу) ствара своју стварност сам, лако може и да «попусти» – у условима савремене нестабилности околне стварности – ако се изненада темељ здања наше свести покаже недовољно чврстим. Темељ постоји, зидови су сазидани, прелазимо на кров…