6. Жеље

Ствар је у томе што се на најосновнијем нивоу наше материјалне стварности, на нивоу квантне физике, то јест „квантне супе“ свих могућих варијанти, све честице које чине наш материјални свет рађају (израњају из „квантне супе“) у пару са такозваним античестицама (праматеријом). И те саме античестице, имајући негативну масу и носећи у себи негативну (по знаку) енергију, представљају физички израз наших жеља. Дакле, све честице се рађају у паровима: честица–античестица, то јест све на овом свету постоји само у пару са жељама које томе одговарају. И одатле следе два задивљујућа закључка.

Први: све жеље су већ испуњене, другачије просто не може бити — са тачке гледишта квантне физике, у тренутку када се рађа жеља (антиматерија), у пару са њом рађа се и материја (енергија), која тачно одговара тој жељи. Оне једноставно не могу постојати једна без друге.

Други закључак, који произилази из првог: све што постоји у Твом свету — резултат је Твојих и само Твојих жеља, нико други за то „није крив“. Проблем је у томе што смо ми, не знајући то (тачније, Верујући у супротно, да се све постиже само тешким радом), ми, не Верујући у ову једноставност, када би нам се појавиле неке жеље, пожртвовано јурили да их испунимо — борећи се са

светом, савијајући околности, трошећи на то веома много енергије — енергије која је већ створила све жељено, али својим постигнућизмом ми смо одузимали ту енергију већ створеном, трошећи је на непотребне радње, на борбу — на зарађивање новца, на постављање циљева, на намере, разраду плана и покушаје његове реализације, организацију људи и ресурса, на контролу и достигнућа итд.

Као резултат, одузимали смо енергију већ оствареним жељама у материји, и оне су се буквално растварале у нашој стварности. Уместо њих појављивало се много сујете, много „важних“ — и ничему водећих — послова, али није било оваплоћења истинске жеље: енергија је била узалудно потрошена. То је, заузврат, рађало мноштво противречних жеља унутар наше свести. Изнова и изнова, градећи планове и разочаравајући се у покушајима да их реализујемо, акумулирали смо унутрашњи умор, увређеност на оне „који су нам сметали“, кривицу за „сопствене грешке“ којима смо објашњавали зашто овај пут није успело, стид због своје неспособности, страхове да опет неће успети итд., из чега су се рађале сасвим друге жеље, неповезане са првобитним, истинским жељама наше душе — жеља да се некоме нешто докаже, жеља за правдањем, жеља да Себе казнимо, жеља да немамо како не бисмо сносили одговорност за то, жеља за лењошћу и потпуним нерадом како бисмо сачували остатке енергије, жеља да се сакријемо од свих, чак и жеља да умремо како бисмо „спрали срамоту“…

И те подсвесне (то јест нама неосвешћене) жеље ступале су у сукоб са свим нашим новим подухватима. Оне су такође, као антиматерија, рађале материју која им одговара: покрећући одговарајуће сценарије у нашем животу — болести, дугова, неиспуњених обавеза, губитка репутације, судског и кривичног гоњења, притиска силе, конфликата, обрачуна, велике количине емоционалног бола, патње и, на крају, смрти, па смо морали да се боримо не више за испуњење жеља, већ за само преживљавање. И мада смо сами покретали све те процесе у свом животу, чинило нам се да је то некакав непријатељски и опасан свет покушавао да нас уништи. И желели смо да одбранимо своје, да заштитимо, да се осветимо, да уништимо „непријатеља“, иако никаквог непријатеља овде, осим нас самих, никада није било.

Као резултат тога, у нама, у нашој свести, формирало се мноштво противречних жеља које су, попут лабуда, рака и штуке, вукле „кола“ наше стварности на различите стране.

Шта чинити? Потребно је научити како се суочити са свим нагомиланим унутрашњим противречностима и постепено очистити своју свест од деструктивних образаца понашања и доношења одлука, подсвесних програма и противречних жеља које покрећу програме самоуништења и борбе са самим собом. Потребно је ускладити све „ракове и штуке“ са нашим „лабудовима“. И научити, напокон, видети,

да су све жеље већ испуњене и да не захтевају никакве напоре са наше стране, а делања су нам потребна само ради стваралаштва, а не ради достигнућа, јер жеља за стваралаштвом, за са-стваралаштвом једно с другим, јесу самосталне жеље наше душе које такође стварају под собом све неопходне услове како бисмо могли испољити Себе као творци и као градитељи — то су такође истинске жеље наше душе, и управо оне захтевају наше испољавање, наше деловање, а овим жељама се такође рађа одговарајућа енергија — то је енергија надахнућа, одушевљења, стваралачког заноса и импулса душе ка уједињењу са истомишљеницима, са-творцима.

Зато, мој пријатељу, Ти можеш бити спокојан поводом тога што, пошто су све Твоје жеље већ испуњене, „нећеш имати баш ништа да радиш“. Напротив, прихвативши своје жеље испуњенима, Ти ћеш се ослободити потребе да зарађујеш, савијаш стварност, контролишеш, манипулишеш другима и достижеш, ослободићеш се — за оваплоћење истинских жеља Твоје душе — за Стваралаштво, Љубав и Саосећање са Многостраном Истином — Твог истинског предназначења које нас једино и чини срећнима, јер одговара нашој истинској природи — и тада ћеш моћи да оваплотиш свој Највиши Потенцијал — као човек-творац, као живи бог у телу, као јединствено испољење Јединог Бога, Јединог Живота у Твојој непоновљивој људској форми, живим примером оваплоћујући сан о Животу Вечном. Јер Ти више

нећеш имати разлога да умиреш, будући да ће жеља за смрћу бити Тобом исцељена, а жеља за животом, Правим Животом, само ојачати и оваплотити се у стварности Вечног Битисања.

Ово није некаква бајка. Ово је стварност. Јер све Твоје жеље су већ испуњене. Којим жељама је створена Твоја садашња стварност? Можеш ли их препознати?