15. Ефекат посматрача

Сажимајући горе речено, може се формулисати такозвани Ефекат Посматрача:

Стање свести посматрача (његова веровања, убеђења, жеље, осећања, мисли и језичка слика света која их подржава) одређује стварност коју он посматра.

Различити посматрачи имају различиту стварност. Слика света учвршћена у свести посматрача, то јест његов образац опажања, примарна је у односу на стварност и одређује је, а самим тим и сав његов живот, живот посматрача. Посматрач је свако од нас, сваки човек, сваки носилац свести. Ако се код посматрача мења слика света, мења се и његова стварност. Нема смисла расправљати о томе која је стварност стварнија, или која је слика света правилнија. Има смисла бавити се само тиме да ли си Ти срећан у својој слици света и стварности коју она рађа, или ниси.

Различити посматрачи имају различиту стварност. Али зашто ипак сви ми у целини доживљавамо стварност на сличан начин, зашто можемо говорити о неким стварима заједничким за све као о објективно постојећим, за све једнако опажаним, и штавише на основу тога градити читав систем друштвених односа: производњу, економију, право, државне и друштвене институције? Зато што имамо основну

језичку слику света, где је столица – столица, сто – сто, ормар – ормар (мада је са државом и економијом већ сложеније). Језик нам омогућава да разумемо једни друге, да се о нечему договарамо и ефикасно узајамно делујемо – чак не на нивоу преношења информација, већ на нивоу самог стварања колективне стварности – захваљујући језику ми издвајамо, то јест обликујемо, из квантне супе свих могућих стања света нама разумљиву слику наше стварности.

Али шта чинити ако изненада откријемо да нас наша слика света, наш образац опажања стварности, не чини срећнима? Ако смо због њега приморани да се боримо једни против других и против природе за сопствени опстанак, ако патимо, болујемо и умиремо? Ако је наша колективна стварност постала фабрика патње у коју испоручујемо све нове и нове генерације наше деце? И штавише, ми смо као друштво већ пристали на то као на норму, и сада – у школама и на универзитетима – једноставно изучавамо законе „објективне стварности“, у суштини учвршћујући тај образ нама туђе и у сваком смислу опасне околне стварности, где ће нас, ако не природа, онда економија, политика, конкуренти, ратни непријатељ, масовно оружје, лоша исхрана, разбојник, манијак, болест, лекарска грешка, лоша власт, несрећни случај и старење – свеједно убити? Како поступити са свим тим? Како променити своју слику света, свој образац опажања?

За почетак – пожелети. Јер жеље на квантном нивоу саме себе испуњавају. Пожелети да се промене своја веровања и убеђења у вези са „објективном стварношћу која постоји независно од нас“. Признати истину да смо таоци (читај „робови“) ове Вере, почети називати по имену она осећања, оне емоције које су из те Вере извирале и обично владале нама: признати страхове, увређености, кривицу, гневност, стид сопствене ништавности; признати оне жеље које су, проистичући из поставки наше Вере, исто као и емоције владале нама, прелазећи већ у категорију зависности – угађање стомаку, пожуду, блуд, филмоманију, страст према спектаклима, зависност од новца и спољашњег комфора, похлепу, тежњу ка стицању и уживањима по сваку цену, зависност од кафе, слаткиша, разних врста стимуланса и енергетских напитака, жељу за надмоћи над другима, тежњу за влашћу, вечиту потрагу за кривцима и спољашњим непријатељем…

И када Ти признаш постојеће стање ствари ненормалним. Када у Теби ојача жеља да то промениш. Када испробаш све – од психотерапије, афирмација, визуализација, медитација, НЛП метода и мотивационих тренинга чувених гуруа до трансурфинга, ајаваске, печурака и правилног постављања намера, и… откријеш да све то не делује, или има ограничен рок трајања и на крају се претвара у једнаке по снази, а супротне по знаку падове, поноре и емоционална сагоревања, тада ћеш се сложити са тим да би било боље да Бог постоји, и да би било боље да је Он онај који не тражи наше клањање, већ

помаже нама самима да постанемо ствараоци сопствене стварности, то јест да овладамо сопственом сликом света, да овладамо способношћу мењања свог обрасца опажања.

Ето за то нам је потребан Бог. Не да би нас заштитио од опасности и обасуо добрима, већ да би нас научио да владамо својом свешћу, својом заиста божанском свешћу, да стварамо своју стварност свесно. Јер ми је ионако стварамо – сваке секунде, сваког трена – били ми свесни тога или не. Али Бог нас може научити како да то чинимо свесно. Бог нам може помоћи да променимо свој образац опажања, да искорачимо из стања жртве у стање свесног Творца свог света.

Ти ћеш упитати, зашто Он то није учинио раније? Зашто нас је уопште осудио на ово искуство патњи, страхова и борбе за опстанак, ако је све то била само Вера, Вера у објективну стварност, и то се може променити? Све је врло једноставно, зато што Њега, таквог Бога, једноставно није било, подсећам да је Бог – колективно веровање, и ми смо као човечанство изнедрили и родили таквог Бога управо као последицу наших патњи, страхова и борбе за опстанак.

Бог је врхунац еволуције наше свести, То Је Наш Свеукупни Највиши Потенцијал. И како смо пролазили наш еволутивни пут, наш Бог као колективно веровање такође је еволуирао – у почетку је то била просто Виша Сила, затим та Сила дели Себе на двоје, и појављују се Добро и Зло, искушење, грех,

Закон и Казна за неиспуњење, затим се на једном од полова формира Образ Свепривлачности, Највиших Божанских квалитета и Највишег Блаженства, и најзад, појављују се Божанска Љубав и Највиши Разум, толико Свеобухватни да Бог Сам Себе приноси на жртву, да би нас откупио из ропства (ропства неопходног у нашем постајању), ропства дуалне свести и ропства материјалне стварности.

Мењали смо се ми – мењала се и наша Вера, мењао се наш Бог. И сада нас Он не само откупљује Сопственом Жртвом из ропства пређашње Вере, већ нас Он учи да и сами будемо богови, да будемо Љубав, да волимо безусловно и стварамо Саму Љубав.

Христос је тачка сагласја, и наш, изнедрен колективном Вером и прегнућима светих, начин да променимо своју индивидуалну и колективну слику света, свој образац опажања. Начин да овладамо Собом. Наш начин да постанемо свесни ствараоци васељене. Читавог саздања. Саме Свести која из Себе рађа читаво саздање.

То и значи бити Бог – стварати Само Себе из Себе, стварати Свест из Свести. Ми и јесмо Колективни Бог. И управо сада ми Њиме постајемо.

И Христос, припремајући ово дело као Колективни Бог светих који су Себе посветили Његовом стварању, чини

нас све боговима, откупљујући нас из ропства пређашњих Вера и дуалног искуства, како бисмо могли постати делићи Тела Јединога Бога, помажући нам да изнова задобијемо целовитост, спајајући у нама полове дуалне свести – Бога и човека, Мушко и Женско, горе и доле, прошлост и будућност – у новом трећем, у Љубави. Љубави Која никада није почела и никада неће престати да постоји. Љубави Апсолутној, Безусловној, Вечној. У Којој...