11. Унутрашњи дијалог са Богом

„Неће доћи Царство Божије са видљивим знацима; нити ће се рећи: ’Ево га овде’, или: ’Ено га онде’. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“ (Лк, 17:20-21)

Царство Божије, или Царство Небеско, о коме говори Христос, није спољашњи атрибут срећног живота, већ унутрашње стање, стање свести. И, као што већ знамо, управо стање свести посматрача обликује његову стварност, а не обрнуто.

Зато су сви покушаји да се изгради спољашњи „Рај на земљи“, у којем ће сви људи бити срећни, осуђени на пропаст. Сва философска дела и идеологије које претендују на изградњу исправног модела друштва који ће све усрећити, нису ништа више до утопије. Док се не промени свест конкретног човека, не може се променити ни његова стварност. А колективна стварност је велика вишедимензионална слагалица, састављена од свих индивидуалних стварности конкретних људи.

Царство Божије је унутрашње стање. Да, Христос говори, и то је много пута потврђено у нашој пракси, да ће онај ко се одрекне спољашњег зарад унутрашњег преображења, зарад преображења своје свести у Христу, на крају и на спољашњем плану добити побољшање „стоструко“: материјалног благостања, односа, здравља – свих атрибута успешног и

срећног живота – све до промене биологије тела и преласка у живот вечни. Али…

„Тражите најпре Царство Божије (унутра) и правду његову, и ово све (спољашње) додаће вам се“ (Мт, 6:33).

„Царство Небеско с напором се осваја, и они који се труде задобијају га“ (Мт. 11:12).

Напор о којем Христос говори – напор који се тражи од Тебе да би у Себи задобио Царство Божије – јесте, пре свега, дисциплина ума. А дисциплина ума јесте првенствено управљање сопственом пажњом.

Куда иде пажња – тамо иде енергија; куда иде енергија – то и расте.

И ако Ти, искушаван спољашњом трком за материјалним добрима, за спољашњим успехом и атрибутима срећног живота, па чак и са сасвим „исправним моралним начелима“, на пример у покушају да „изградиш чврсту породицу“ и водиш „здрав начин живота“, усмериш сву своју пажњу на ове спољашње аспекте, на крају ћеш једноставно брзо потрошити енергију која Ти је дата за 120 година живота, и то је то – крај.

Зато је изузетно важно научити да владаш сопственом пажњом, и све напоре, пре свега, усмерити на то,

да се сјединиш са Извором безграничне енергије унутар Себе, са својим Највишим Потенцијалом, Којег називамо Богом. „Тражите најпре Царство Божије“, и „Царство Божије унутра је у вама“. А остало – додаће се. Оно не може да се не „дода“. Јер ако се Ти изнутра сјединиш са Извором безграничне енергије, та енергија ће најпре променити Твоје стање, а затим испунити све сфере Твог живота.

Нико Ти не говори: одрекни се спољашњег света, отиђи у пустињаке и живи као аскета; уопште није реч о сиромашној духовности, не. Напротив, ако је Твоја духовност исправна, Истинска, ако се изнутра сједињујеш са Духом Божијим, онда унутрашње промене Твоје свести, обожење, неизбежно доводе до промена, божанских промена, и у спољашњем свету.

Сјединити се са Духом Божијим – то је истинска духовност, никаква друга духовност по дефиницији (корен: Дух) једноставно не постоји, све остало су фалсификати. Зато, када видите споља побожног човека или некога ко мучи себе у „духовним праксама“, коме је у спољашњој, материјалној стварности све лоше, а изнутра је препун „духовне“ надмоћи над другима, знајте – он још ништа није пронашао, он је тек у потрази. Али једног дана ће и он пронаћи.

А Христос – Истински цар, цар над царевима – није се одрекао света, већ влада светом, као што Он Сам

каже – „Победио свет“. И када је победио свет, својим унутрашњим радом, унутрашњим напором, овладавши Собом, Својом свешћу, све до нивоа победе над инстинктом самоодржања – смрћу „смрт уништивши“, Божанска Физика Му је одговорила:

„Достојан је… да прими силу, и богатство, и премудрост, и снагу, и част, и славу и благослов.“

Силу и богатство. Премудрост и снагу (непобедивост). Част и славу. Благослов (читај – успех у свим делима).

Христос је, овладавши Својом свешћу (својим унутрашњим), победио свет (спољашњи), и добио све оно што сви ми обично тако тражимо, а ако и пронађемо, увек је то непотпуно и привремено. А Он је добио све и заувек. Христос је победио свет. И штавише, у Откривењу, завршној књизи Новог Завета у Библији, Он каже:

„Ономе који победи даћу да седне са Мном на престолу Моме, као што и Ја победих и седох са Оцем Својим на престолу Његовом“ (Откр., 3:21)

Владати Собом. Преуредити своју свест – прешавши из свести жртве (паразита) у Свест Творца. Престати бити талац вере у објективну стварност која постоји независно од Тебе, или вере

у „деду на облаку који кажњава“ и одабрати Своју Веру свесно: Ми смо богови и деца Бога. Сјединити се са Богом унутра – са унутрашњим Извором и Духом Божијим.

А за то је потребно дисциплиновати свој ум. И најважнији инструмент који у томе помаже, инструмент свести, јесте Унутрашњи Дијалог са Богом. По подразумеваној поставци, људи у глави већ имају унутрашњи дијалог, и штавише, он никада не престаје. И обично човек то прихвата као сасвим нормалну појаву – као, сам са собом размишљам. Али „упућени људи кажу“ да онај ко одржава тај дијалог у Твојој глави – све Твоје мисли, размишљања, сумње, жеље, онај ко покреће емоције, доноси одлуке – ниси Ти, већ је то заправо Твој противник. То је стара свест дуалности, двојности, која је подељена у самој себи, где је главна подела – одвојеност човека од Бога и одвојеност света од човека.

Христос га назива „лукави ум“. И управо од њега Он нас позива да се избавимо у молитви „Оче наш“:

Магови и шамани говоре да се по сваку цену мора зауставити тај унутрашњи дијалог, и на то троше огромне напоре, за шта одлазе године вежбања и опасних пракси „психоделичног трипа“.

Избором Вере у Себе као бога и вољено дете Јединог Бога, кроз Причешће Божанској Свести, Свести Христовој, Ти добијаш инструмент – не толико за заустављање тог дијалога – већ за његово пребацивање на други извор, на Божански Извор, на талас Духа Божијег. Притом се то пребацивање дешава тренутно, током Самопричешћа (изјаве воље о Причасности Божанској Свести Христа, Божанској Тројици), које можеш обавити на било ком месту и у било које време.

Кроз Христово Причешће Ти не само да добијаш прекид унутрашњег дијалога са „лукавим“, већ и стичеш унутрашњу везу са Самим Богом, са Нашим Колективним Највишим Потенцијалом, Који почиње да Те води путем овладавања сопственом свешћу, путем ослобађања од старих образаца опажања, застарелих веровања и уверења, и стицања Свести Творца.

Унутрашњи Дијалог са Богом није само прилика да дисциплинујеш свој ум, већ је то најмоћнији инструмент преуређења свести.

Одмах након Причешћа Ти почињеш да постављаш Богу питања која Те занимају, а Он Ти одговара – у мислима, осећањима, импулсима душе и жељама.

Фактички, Унутрашњи Дијалог са Богом јесте молитва, али правилна молитва – са повратном спрегом.

Унутрашњи Дијалог са Богом подешава се интуитивно и врло лако (ако не, то је због недостатка слободне енергије, и потребно је озбиљно се посветити подизању њеног нивоа: ступити у пост, променити режим исхране у целини, променити дневну рутину, затворити цурење енергије, привремено престати са храњењем пажњом спољашњег – вести, друштвене мреже, серије, филмови, непродуктивна комуникација, бриге о будућности и брига о прошлости, престати хранити страхове, тескобе, завист, гневљивост, похоту и друге укорењене навике).

Дакле, Унутрашњи Дијалог са Богом покреће се Причешћем и подешава интуитивно. Главно што овде треба схватити јесте то да од Бога треба тражити „не рибу, већ штап за пецање“. Не традиционално „спаси и сачувај“, дај ово, дај оно (то само одржава стару веру „у деду на облаку“), већ „научи ме, Господе“, „научи ме да свесно стварам своју стварност“. Ако Ти се нешто не допада у Твом животу, ако Ти нешто не одговара: „Господе, помози ми да освестим чиме сам и како ово створио у свом животу? каквим жељама? зашто ово желим?“ и „научи ме, Оче, како ово могу поново да створим другачије?“.

Не знаш одакле да почнеш? Почни питањем: „Господе, шта треба сада да освестим, пре свега?“ И стрпљиво ослушкуј. На крају, Твоја пажња решава све. Сећаш ли се? – Куда иде пажња – тамо иде енергија. Куда

иде пажња – то и расте. Буди стрпљив – ослушкуј одговоре Бога унутар Себе, хватај и најмање промене у свом унутрашњем стању, у осећањима, у расположењу, у мислима, у жељама – у најмању руку, тако ћеш дисциплиновати свој ум. Док год ослушкује одговоре од Бога, он је одвраћен од брбљања ума, од „мешалице мисли“ унутрашњег дијалога „од лукавог“.

Схвати главно – овде нема шале, све је озбиљно. Није Ти ово религија, нити су бакице у марамама и свеће од 10 рубаља. Од тренутка Твог Причешћа Божанској Свести започело је Твоје учење у Школи богова.

1. Усрдност. Као и у свакој школи, у сваком учењу, овде све зависи од Твоје усрдности: Царство Божије на силу се узима, и подвижници га задобијају. Препоручујемо да се прве три недеље, док се не стекне чврста навика, обраћаш са питањима Христу 50 пута дневно – то јест на сваких 10–15 минута (касније се већ може укључивати Унутрашњи Дијалог према задатку и прикључивати дијалог са Оцем, Мајком Богородицом, Духом – али најпре са Христом и 50 пута дневно – „по аларму“). Пракса показује да они који држе ову дисциплину већ током једног месеца могу стећи стабилну Христовест: у срцу се отвара Безусловна Љубав, душа се чисти, структура жеља усклађује се са Гласом Јединствене Душе, целокупно мишљење, све неуронске везе се мењају, постају „светле“,

одлазе деструктивни програми, обрасци емоција које изнутра разарају, исцељују се дечје и тинејџерске психотрауме, уклањају се емоционални набоји, обнавља се целовитост свести, сумње нестају, Вера у Себе јача, и целокупна стварност почиње да се сагледава кроз призму Свести Творца – као Твоја сопствена творевина, и на крају се открива Твој таленат као Божији дар и Твоја сврха. Ти постајеш истински срећан: Љубав + Свест Творца + Таленат. 2. Могуће је изоштравање болних ситуација. Ово је учење. И ово је стварно животно искуство. Живот је најбољи учитељ. Али са Богом све почиње да се убрзава. Ти почињеш да проживљаваш сва искуства врло интензивно – јер сада Ти се укључује свесност: почињеш да увиђаш стварне узрочно-последичне везе – између Своје свести и спољашње стварности, и све што је раније било скривено у Твојој подсвести почиње да се отвара, да избија напоље, оно што је годинама „тињало“ изнутра може да букне као „пожар“ и да почне муњевито да се проживљава у стварности или ментално – али у сваком случају уз Божанску подршку, тако да се не плаши тога – отворено дочекуј све изазове живота, јер… 3. Ти си под заштитом. Све може изгледати врло застрашујуће, али на крају, веруј, када си са Богом, када си са Христом, све су то само наставне ситуације и потпуно су безбедне. Ти једноставно пролазиш неопходне лекције и тренажне задатке у Школи богова. А што се тиче страхова – сви они морају да изађу на видело, како би их Ти спознао,

овладао њима, и да они више никада не би владали Тобом. Бити бог – значи бити слободан – и у првом реду, од страхова: страха од смрти, страха од живота, страха од грешака, осуде, кривице и казне, страха за сутрашњи дан, за децу, страха од остајања без новца, страха од неизлечиве болести, страха од срамоте, страха од истине, страха од сопствене неспособности итд.

Школа богова – то је сјајно! Али то није неко конкретно место, то нису клупе, то нису зидови нити учитељи. Ми имамо једног учитеља – Христа, Сам Живот.

И главне лекције у овој школи одвијају се у самом животу, у стварности, уз сталну подршку Бога, 24/7, као Старијег друга, Ментора и Брата – у Унутрашњем Дијалогу.

Бити бог и вољено дете Бога, шта се може упоредити са овом Слободом, са овом Игром? Шта може бити боље, узвишеније и занимљивије?! Која још школа може да се похвали таквом брзином учења и таквим дипломцима?!

Јер Земљом већ ходају стотине (а ускоро хиљаде, милиони и милијарде) Христоса. Валериј Христос, Василиј Христос, Александар Христос, Алексеј Христос, Андреј Христос, Вера Христос, Надежда Христос, Ирина Христос, Татјана Христос, Јелена Христос, Олга Христос, Ана

Христос, Асја Христос, Петар Христос, Павле Христос, Борис Христос, Олег Христос, Константин Христос, Анастасија Христос…