Какав свет желимо за своју децу?

Слика коју носимо

Замислите свет који бисте желели да дете наследи. Већина људи види нешто слично овоме: шуме које су живе, градове довољно тихе да се чују птице и улице на којима дете може да хода без страха. Узмимо 2040. годину као тачку на хоризонту. То није обећање ни прогноза. Нико не зна шта ће та година донети. То је слика, а слика нам помаже да изаберемо којим ћемо путем ићи.

Овај текст говори о том правцу. Не каже да ће се свет променити до одређеног датума. Позива вас да поставите питање које звучи велико, а испостави се да је лично: какав свет желимо за своју децу и шта је једно што могу да учиним за њега данас?

Живе шуме, тихи градови, безбедна деца

Узмимо слику део по део. Живе шуме су прве, јер су шуме блиске нашем даху. Океани дају веома велики део кисеоника на Земљи, за који се често каже да је отприлике половина. Остатак долази из шума, травњака и другог биља. Сваки дах који дете удахне садржи нешто од тог рада. Жива планета није апстрактна жеља. То је ваздух у плућима детета.

Тихи градови су други. Тишина није само одсуство буке. То је место где људи имају времена да примете једни друге. Безбедност је трећа. Најједноставније је рећи, а најтеже изградити. Многи људи осећају да је дете мирније тамо где одрасли не пазе само на своју децу, већ и једни на друге.

Одакле такав свет долази

Такав свет не стиже једном одлуком једног дана. Склапа се од малих ствари које људи раде изнова и изнова: како разговарамо с комшијом, за шта смо захвални, где усмеравамо пажњу. Тај свет се гради од онога што радимо сваки дан.

На Земљи нас има око 8 милијарди. Било које две особе деле отприлике 99,9% ДНК, што нашироко понављају институти за геном. Ваздух је такође заједнички. Ветрови стално мешају атмосферу, па је ваздух који данас удишете недавно можда био изнад другог континента. Дете на другом крају планете и ваше дете, ваша нећака или комшијин син удишу из једног заједничког неба.

Ево неколико малих корака за почетак:

• Једном дневно реците хвала за свој дах.
• Проведите један миран минут с дететом, даље од екрана.
• Приметите једно дрво у својој улици и станите на тренутак поред њега.

Зашто почети од захвалности

Умесно је питати какве везе минут дисања има са шумама и децом. Никакве, ако очекујемо да сади дрвеће. Неке, ако питамо шта чини човеку који га проживљава. У студији Emmons и McCullough из 2003. године, објављеној у часопису Journal of Personality and Social Psychology, људи који су редовно записивали за шта су захвални чешће су говорили да се боље осећају него контролне групе. То је скроман резултат и не обећавамо више него што он показује.

Многи људи верују да се захвалност за дах полако претвара у бригу за места одакле дах долази. То није доказан закон. То је нада, и разуман разлог да се покуша.

Свет за децу је правац, а не прогноза. Према њему идемо оним што радимо данас.